NOSITI SE SA ŽIVOTNIM GUBICIMA (3)
29. april ponedeljak
„…vreme čuvanja i vreme bacanja…“ Propovednik 3:6
Kako pomoći deci da se nose sa životnim gubicima? 1) Ne potcenjuj njihov kapacitet za tugovanje. Decu najčešće ne računamo među one koji tuguju. Njihov bol je stvaran i intenzivan, zato ga prepoznaj i priznaj. 2) Ne izbegavaj razgovor o gubitku kada su ona prisutna. Razdvajajući ih od odraslih koji tuguju, uskraćuješ im mogućnost da ih podrže a i da sama steknu veće razumevanje vlastitih gubitaka. Uključuj ih u zajednička porodična iskustva tugovanja i gubitaka. 3) Podstakni ih da iznesu svoja osećanja o gubicima. Nauči ih da je mnogo važnije „biti stvaran“ nego „biti snažan“ i daj im potvrdu da su njihova osećanja bitna. Vrlo mlada deca imaju prilično ograničeno razumevanje o tome šta znači smrt i da je ona trajna i nepovratna činjenica. Ona mogu da o njoj pričaju samo sažeto i konkretno. Starija deca bolje shvataju njeno značenje i trebalo bi ih ohrabriti da pričaju o tome. 4) Stvori prostor za posebnost svakog deteta ponaosob. Naš lični karakter određuje naš vlastiti stil tugovanja. Povučenoj deci je potreban vlastit prostor, dok ekstrovertnoj ne treba braniti da se usmeno i vidljivo iskažu pred drugima. Zavisnoj deci su neophodne jake odrasle osobe pored njih, dok nezavisna deca mogu samostalno podneti mnogo više toga. 5) U komunikaciji sa njima budi realističan jer odrasli često koriste izraze koji ih zbunjuju, tipa „tvoj tata je otišao kući… zaspao je… preminuo je… otišao u počinak,“ itd.
Govoriti o smrti kao o kraju ovog fizičkog života je biblijski, dobro objašnjava značenje gubitka i daje više prostora deci da postave pitanja koja su njima bitna. Tvoja deca mogu da se nose sa gubitkom i ona mogu da shvate da je večni život izvanredno rešenje od Boga i da ćemo se jednog dana i mi pridružiti našim dragima koji su otišli na nebo (vidi Jovan 14:2-3).